Creativia: Stare i nove kuhinje

Brišem ja moju ne tako novu braon kuhinju. Brišem i pitam se gde mi je bila pamet? Sad da me čuje moj muž uzeo bi tu kujnu i sručio bi mi na glavu. A dugo sam je čekala. Pre nje smo imali bež kuhinju sa radnom pločom u trešnja boji. Bila je, kako smo je mi zvali “privremena”, sklepetana jedne Nove godine. I tako... sanjala sam da imam novu, lepu, kao iz časopisa, da je neko drugi napravi, a ne mi. Znala sam da ne možemo da priuštimo gotovu iz salona. Znate onu, kad uđete u salon nameštaja i odete u odeljak gde su kujne i onda otvarate vratanca, fioke, zamišljate kako bi bilo da imate jednu kod svoje kuće. Onu, gde biste tačno znali koji začin ide na koju policu. Htela sam i ja da moja kuhinja baš tako izgleda, kao iz salona. I onda rešismo da je sami pravimo, tačnije majstor Rade iz Mrčajevaca. Pravili smo moju kuhinju po mojoj želji, po mojoj meri, sa svim pratećim programima i aparatima. I legla je što bi ljudi rekli, k’o dupe na nošu. Čak me i majstor pitao, da nisam neki arhitekta, jer sam mu mere poslala mejlom i on je to sklopio kod kuće i preneo i montirao ovde. Htela sam da ima pogled na dvorište, da joj bude lepo i udobno. A i meni da bude lepo kad je budem gledala iz dvorišta. Htela sam da bude topla, mirišljava na cimet i narandže. Da u njoj spremam najfinija jela i ukusne čokoladne torte. A kad dođu praznici da je okitimo raznim ukrasima. Za doček Nove godine obično bi frižideru (upakovanim u braon ormar) pravila društvo šljašteća jelka. I jelka je bila srećna u toj kujni. Za slavu, kadili smo je tamjanom, zahvalni i bogu i narodu što je imamo, što je spremna da nas (na)hrani. Dečje rođendane, Uskrse i Božiće, sve je ta kujna videla. I bi tako, jedno četiri godine. I kuhinja je bila srećna. Volela sam tu kuhinju, malu, tesnu, posebno kad se svo četvoro zaglavimo na tom jednom kvadratu prostora. Volela sam je, jer smo je osmislili, da bude kao open-space deo i kao produžetak dnevne sobe. Svi koji su nam dolazili odmah su (od)sedali u njoj. U dnevnu sobu niko nije hteo. Imala je ta kujna neku dušu, toplu, primamljivu i neodoljivu... Ali što se prljala, ta moja kujna, to ne možete da zamislite. Čistila sam je kad sam mogla, jer znate braon je fina boja, najfinija, a tek materijal, traži dosta pažnje. A vala, zaslužila je ta moja kujna da se neguje i da o njoj neko brine. A onda smo hteli da malo odvojimo kujnu i da "narod" skrenemo u dnevnu sobu. Posle par godina dodali smo kujni pola nekog zida i napravili odvojeni odeljak. Nešto nalik na šank. Planirali smo i dekorativnim kamenom da ga obložimo, ali nismo stigli.

I deca porastoše, traže sada malo privatnosti. I onda smo morali “moju” kujnu da preselimo u neki novi prostor. Moja braon kuhinja dobila je velikih 16 kvadrata. Jeste da je izgubila onaj pogled na dvorište, ali sad se šepuri jer ima čitavo prostranstvo. Tako se došlo do ideje da je malo proširimo, da joj dodamo još neki element. E tu dolazi agonija, crtaj ponovo, meri, seci, opkroji, rotiraj pozicije, prenosi njene delove, dodaj neku policu. Ono što je nekad bilo saliveno i stajalo kako treba, sad se sve razmrdalo. I tako... i dalje gledam moju staro-novu kujnu, već dve godine. Svaki put kad joj se približim vidim mrlje, fleke, masne ruke, otiske od ovog i onog. Čistim je uglavnom pet minuta pre nego što gosti dolaze i pitam se gde mi je bila pamet??? Pa zbog te boje morala sam opet bež pločice da joj stavim na zid. A njih nikako nisam htela. Htela sam neku promenu. Neke sive pločice gde se ne vidi sve. I pitam se: “zar nisam mogla neku drugu boju da izaberem?” Neku, gde se ne vidi baš sve. Što nisam napravila belu kujnu, kao moja majka... Zato što se bela uklapa uz sve živo i uz bež i roze i crnu i žutu. Pa i uz moju braon.
I na kraju da kažem, da ne bude zabune, ja stvarno volim moju kujnu. Zahvalna sam svima koji su učestvovali u njenoj izradi: finansiranju (mužu), odradio (Rade-Mrčajevac), prenošenju (muž i moja malenkost), svakom skuvanom jelu (deca i ja), mirisima koje ima (origano, lovor, citrusi), policama koje nema (muž će tek da ih pravi, mada on to još ne zna), vratima nikad pričvršćenim (i to će muž da popravi, al’ ga nešto mrzi)... jer neki drugi nemaju tak’u kujnu, a sanjaju da je imaju. A dok ne dođe neko bolje vreme zamene te kujne, uživaću ja u njoj još mnogo godina. Čini mi se... zauvek.

p.s. Ako me pitate šta je bilo sa prostorom stare kuhinje, ona je sada jedna lepa mladalačka soba. Onaj polu-zid, tj. šank smo dozidali do vrha plafona i dodali mu vrata. Eh, kak’a bi bila ta kujna da smo je na vreme sakrili od pogleda, nikad nećemo znati.

A sad... malo slika moje stare kuhinje... nekad i sada.