Creativia: Priča o jednoj kuci

Ušunjala se u naš život sasvim namerno. Deca su nas dugo vremena terala da uzmemo neku kucu. Mada smo u to vreme imali i mačora, Brku. Na kraju suprug je prelomio da se deci uzme pas i počeli smo da većamo o rasi. Svako je imao neku svoju viziju kako bi ta kuca izgledala. Suprug je hteo dinamičnog i temperamentnog džek-rasel terijera, deca maltezera ili bišona, a ja sam htela „opet“ nekog dugouhog psa, tipa bigl ili koker-španijela. Posle izložbe pasa na sajmu, doneta je odluka da se uzme maltezer. Sad je ostalo još samo gde ga naći??? Krenuli smo da obilazimo odgajivačnice, spremni i potkovani znanjem o toj rasi. Primera radi, kad se uzima pas iz većeg legla obratiti pažnju na izgled psa, ako ima neku drugu boju, koja nije bela, to onda diskvalifikuje psa. Kod maltezera se gleda i obojenost nosa, mora da bude crn, takođe i obojenost usana, očiju. Ako je nosić roze... to nije dobro. Ok, možda će pigmentiranost da se desi kasnije, ali u većini slučajeva neće. Ono što nam se nije svidelo u odgajivačnicama, pored uslova u kojima žive, jeste taj gde se na svakom koraku vidi kolika je to komercijala, da se pas što pre proda, kakav god da je. Nema veze što pas ima anomalije, diskolorizacije i sl. Rešili smo da, ako već kupujemo psa, da on(a) bude iz porodice. Tako naletimo na oglas gde se prodaje pas, u stanu, od majke te i te i oca tog i tog, komšije maltezera. Dogovorili smo se da bude ženka, jer smo već imali iskustvo sa njima, ne bojimo se teranja i sl. Otišli, pogledali je, ugovorili preuzimanje psa ujutru, jer je bilo već kasno, pa da se ne istraumira od nove sredine. Mali tromesečni čupavi smotuljak. Na prvu loptu nas je kupila, sramežljiva i nežna, sem kad dohvati krzno na jakni, da ga gricka. Sad će neko reći, što niste uzeli nekog psa iz azila i da se razumemo nismo mi stigli iz Pariza, pa sad mora da bude firmiran pas, pudl-dudl. Hteli smo psa, ali hteli smo i deci da udovoljimo. Mogli smo i neko pašče da udomimo sa ulice, ali ajd sad, kad su deca tako htela. Svako neka bira i nek radi kako smatra da treba. Sad mi je i drago što smo ih poslušali. Prednosti rase maltezer su višestruke. Pas se vrlo malo linja, praktično ništa. Više dlaka usisavam sa kosa moje dece nego psećih. Pritom dlaka joj je mekana kao svila. Drugo, veličina psa, možeš ga brate mili u jaknu staviti. Tako je gospođica redovni putnik po zemlji i svetu. Može u avion fino sedeti sa nama, bez problema, jer je mala, ima samo 3 kile. Za ovih sedam godina retko se razboljevala. Ima svoju hranu, granule koje jede. Ima i nekih mana, recimo zubalo im brzo strada, jer je sitno. Ne možeš joj dati neku kosku da glođe, kao recimo što bi dao velikom psu. Ne može da gricka ni manje koske. Sve u svemu, ako se hrani njenom predviđenom hranom, daješ joj čistu vodu, redovno-godišnje je vakcinišeš od viroza, besnila i sl. onda ova rasa može poživeti i preko 15 godina. Jednom smo u Knezu sreli deku koji je šetao maltezera starog 17 godina. Kaže nam deka, star sam ja, a star je i on...idemo tako nas dvojica polako...ali ženske oseća, možda ih ne vidi i ne čuje dobro, a nema ni zube, ali pas-deka zna šta je ljubav...

I tako...mi volimo našu čupavicu već sedmu godinu. A ta količina ljubavi baš i nije normalna. Kad je mazimo i tepamo ili pričamo, skroz se pogubimo...Verovatno gdjica misli da smo skroz skrenuli s uma. A kako da je čovek ne voli? Te mile oči...