Zemaljski je dan, 15. jul 1998. god. Grad
Zemun. Udarila neka vrućina, ne može da se živi. Meni stomak do zuba. Stojim
ispred Poljoprivrednog fakulteta u teget haljini, dugoj do poda, sa printom
belih rada. Mnoge kolege izlaze ispred faxa i pozdravljaju me. Oh...pa to si
ti... a kad ti je termin?...aaa bio je 4-tog jula...o pa ti prenela...ti
k’o Georgina (predstava Radovan Treći)...ti...ovo..ti ono.....Jesi to došla na
fax da se porodiš?....Nemoj samo ovde.....Ne, ne...stvarno te pitamo kad ćeš da
se porodiš???...Uljudno kažem svima da idem sutra da se porodim, jer sam
tako rešila. Još i kažem da smo došli (Martin i ja) samo da prijavimo ispite za
„septembar“ (septembarski ispitni rok). Studenti....uskoro roditelji...
I tako...dođem ja kući...Pre toga svratimo u prodavnicu da kupim sok od jabuke (divan neki sok, kao granny smith, marke Golf) i sok od borovnice (nekad su bili pravi sa 30% voća i od njih nisi povraćao), plazmu keks...i 4 paketa mrežastih uložaka. Spakujem sve u zelenu torbu i stavim u hodnik da me čeka. Ujutru, 16. jula oko 5h nešto me probudi...Otad oka nisam sklopila...Kad se razdanilo, oko 9h, kažem Martinu da ide da mi kupi prazan burek- jel te da jedem nešto ljudski....pa da krenemo u „Front“. Oko 10h dođosmo tamo. Čim su čuli da mi je termin bio 4. jula, odvedoše me pravo u presvlačionicu da obučem spavaćicu i pravac u sobu na sređivanje (bikini depilacija...klizma i sl). Martin osta’ sam i tužan. Ne zna ni sam gde da pođe....Da li da čeka ili da ide kući? Kažem mu da ide kući. Nemamo nikakve mobilne telefone, jedini kontakt će biti telefonska govornica koja se nalazi na par mesta u bolnici. Proveravamo sitninu da li ću imati da ubacim u telefonski aparat. Pozdravljamo se i on sa suzama odlazi kući sa mojom ogromnom roze trenerkom i belom majcom.Te dve stvari nisam skidala od 6 meseca...ok i onu haljinu do poda ..teget sa belim radama... Papuče, marke Fila, na čičak, ostaše sa mnom. To su papuče u kojima sam bila poslednja tri meseca, jer ništa drugo na noge nisam mogla da obujem. Imala sam stravične otoke i nekih 96 kg (mada mislim da je bilo i više, ali to je poslednja kilaža merena početkom jula).
U nekoj prijemnoj sobi uzimaju mi sve podatke. Ko sam, odakle sam, telefon kućni...Sestra mi kaže da oni javljaju po završetku porođaja šta i kako je prošlo...Stegla mi se knedla u grlu...Kako će sve ovo proći???...U sobi za sređivanje pitaju me kad sam poslednji put jela i koliko sam pojela, količinski... Kažem (slažem) da sam samo „malo“ nešto pojela...jutros, (samo 250 g masnog praznog bureka i jogurt). Već je 12 sati, središe me, da ne kažem gde, i daju mi klizmu. Posle 5 min dobijam neviđeni nagon za wc-om. Ulećem ko furija sa rolnom papira i iz mene explozija. Pokušavam papirom sebe da sredim, pa nekako i zidove (keramičke pločice i metalna vrata), kad odjednom osetim da je neko navalio na ta ista vrata i pokušava da uđe unutra. Tiho kažem, k’o u javnom wc-u, da je zauzeto...ali taj neko ne odustaje...navalio i ’oće da provali. Levom nogom držim vrata, dok na desnoj cupkam, balansiram, da sve sredim i uljudim, da taj neko ko uđe ne vidi ovo čudo što izađe iz mene. Tek čujem glas starije žene...sinko pusti me da uđem..ja na to kažem da ne može ...zauzeto je...ma pusti me da uđem i sredim...ja na to kažem ...nemojte molim vas... srediću ja...samo mi dajte vremena...Aman dete izlazi ovde žene čekaju na red...Sada već gura da ne mogu da držim više prokleta vrata... odjednom vidim „tetkicu“ koja sa crevom hoće da opere zidove wc-a....Ja kažem dajte meni to crevo ja ću da sredim... ona navaljuje na mene da izađem odmah i ona će ga oprati,...i ja polako kao Mr. Bean kad nešto zgreši izlazim, crvenim u licu od sramote....žene me gledaju u čudu...a tek će tetka, sinko ja ovo svaki dan gledam...meni ovo nije ništa novo...nego požuri više da operem taj klozet da mogu i druge žene da uđu unutra.... OLAKŠANJE...od svega...od tog bureka i jogurta ...od toga što nisam jedina na svetu koja je UPROPASTILA wc u „Frontu“.
U nekoj sobi stariji lekar gleda me na ultrazvuku...kaže jel vam neko rekao za mere?... ja kažem jeste...obim glave 10-ka (tzv. BPD-bipidi) to je u cm....dužina butne kosti (femur) vam je kraći...ja kažem već su mi rekli...i još mu na to kažem...pa neka ima kraće noge...porašće joj...Pričamo o NJOJ...znamo već od 16.04. da je devojčica...Ludim ...šizim..celu trudnoću su mi punili glavu sa raznim veličinama koje ne odgovaraju nedeljama trudnoće....te ovo ne valja...te ono...Te će imati kratke noge...glavu...prsti na rukama jesu tu, nisu tu...bešiku ima-nema....Odvode me do sobe za porođaj. Dobijam krevet br. 7... my lucky number...Spuštam pored kreveta veliku zelenu torbu, tešku jedno 20 kila. Proveravam sat na ruci (stari dobri swatch) da li radi i koliko je sati. Zar je već 15h? Tri sata sam vodila borbu sa pripremom i sjebanim wc-om (ja ga lično upropastila, niko živ više neće kročiti u njega). Dolaze neki lekari..pitaju me kad je termin..ja kao...pa bio je...4. jula...Oni ...u ...pa da mi požurimo sa vama. Kače mi na stomak neki kaiš, (cetege -CTG aparat), slušamo tonove tvoje, tvog srca...Tu su oko 130 otkucaja u minuti...Dobro je...Ajd' da joj probušimo vodenjak, pa da počnemo. Uradiše nešto i iz mene izađe 100l vode. Sad imam sigurno 80 kila...Žena na susednom stolu, br.8, se upravo porađa...Gledam i razmišljam...sledeća sam ja...Rodila je sina...počinje da plače...plačem i ja...od sreće...suviše je emotivno. Daju mi neke silne injekcije...i dalje dolaze mnogi, zapitkuju...ništa se ne dešava...Ovu do mene odvedoše sa bebčetom, dolazi druga žena. Treće joj je dete, porađa se za 15 min...Htedoh opet da plačem, ali vidim da nema poente...u 17h i nju odvedoše...kod mene još ništa...Opet mi daju neke silne injekcije i kažu mi da siđem sa kreveta za porođaj...Gde da silazim sad..pa uskoro ću i ja...Kažu mi da malo prošetam po bloku...Krenem levo ista takva soba i neki porođaji u toku...sve vidiš u GRO-planu---usrah se od straha i brzo se vratim na moj krevet br.7. Što je sigurno, sigurno je...Bolje da se ne muvam mnogo naokolo...Sve nekako izgleda jezivo, ali sa druge strane drži te želja da se ovo sve što pre završi i da idemo kući, nas dve. Dolaze 10-tak lekara, dosta fakultetlija, jedna babica, koja je glavna tu, objašnjava svima da sam ja slučaj „georgine“, trudne 100 god...da nikako neću da se porodim...Kažem da hoću da se porodim, ali da nešto neće...Ma ...ti da ’oćeš, ti bi se porodila...Šta si se stisla dole...Opusti se...A bilo ti je onomad lepo....Ja zgranuta ....Mislim se, idi te svi u peršun, dajte mi neke tablete..neke droge...samo da se ovo što pre završi. U 18h svi me napuštaju, ostajem sama sigurno 45 min. Imam nesnosne bolove...prolazi neki dečkić - lekar i molim ga da mi pomogne da pozove neku sestru, babicu...nekog...On dolazi pregleda me i kaže ...krenulo je...Dolazi ona nadrndana babica i kao sva važna...šta je bilo jel ’oćeš sad da se porodiš...Objašnjava lekaru (BTW i on je student, kaže da je iz Lazarevca) kako neću da se porodim, kako su proveli sate (laže) pored mene njih 20 i da neću....Nemam snage da se objašnjavam...lekar ima dovoljno strpljenja za sve nas...Smiruje babicu i bukvalno je istera napolje. Kaže mi da se smestim kako mi odgovara, pa da počnemo. On će ovo završiti. Mučimo se tako ti i ja jedno sat vremena...I onda izlete iz mene ...tako čupava, krofnasta...Doletoše mnoge sestre...Svi zinuše u glavu...nemam snage da se pridignem.. ali ipak ih nekako pitah... da li je sve ok?...oni, ma sve je u redu nego ima veliku kosu...Bravo majko...evo ti lepotica...Donose te pored mene, na kratko...sa tom čupavom kosom...mekanim obrazima...Sa tim kratkim butkama...3700 teška, 51 duga...krofnica..lolica...Pokušavam da vidim te kratke none...vidim bebu..noge kako treba...mislim se u sebi ...ma jeb’te se svi...dete ko lutka...normalne noge ima...Pogledah na moj swatch sat , tačno 19:55h...tebe negde odvode.......Odjednom mi je jako hladno...Užasno mi se spava.....nešto nije kako treba...onaj student, budući lekar koji me je porodio, me pita da li sam alergična na neke lekove...na anesteziju...ne mogu ništa da kažem...ne mogu reč da izustim...već sam zaspala...Budim se u neko doba...hladno mi je...i dalje ležim na onom stolu, već je mnogo mračno...tebe nema nigde...nema nikog ni pored mene...sama samcijata...Vičem......izvinite ...jel ima nekog....dolazi onaj student... kaže mi da je morao da me uspava i da mi radi hitnu reviziju materice...da mi se posteljica raspala i da sam dosta krvarila....Kaže da je bilo dosta dramatično...Tako je moralo biti...Nemam snage ni da pitam kako se to sve raspalo...jer ću moći opet da budem majka....Ali kažem sebi...dobro je ...živa sam...budna sam...otupela ..ne mogu na noge....Pogledam na sat, ponoć je...Odjednom shvatim da tebe nema nigde...Počinjem da se tresem što od hladnoće...što od straha...Pitam ga gde mi je dete ..on kaže da je dete odvedeno u sobu gde su sve bebe...Počinjem da plačem jer se bojim...Svašta sam o Frontu načula (da kradu decu i sl)...Dolazi neka sestra i reče kako će sad da me prebace u sobu za post porođaje, pa posle jedno 2-3 sata u sobu sa tobom (neki baby friendly program- beba je odmah sa tobom posle porođaja). Odvoze me u neku sobu, tu su još dve žene...bacaju me na krevet i deru se šta sam sve ponela u toj zelenoj torbi kad je tako teška....Gunđaju i izlaze iz sobe...Čujem kako kažu...da ne razumeju šta će nam tolko hrane i sokova, jel će da pocrkamo od gladi i žeđi...Ma...neću da kažem ništa...Samo vi kenjajte...Čim su otišle, ja polako ustajem...dobauljam do moje torbe i nađem plastične čaše, sipam onaj sok od jabuke, nisam ništa pila skoro 24h (od onog jogurta u 9h), čujem neko iz sobe mi kaže...sestro slatka daj malo i meni...umreh od žeđi...sipam njoj i još jednoj...U sobi je mrkli mrak, samo neko svetlo dopire iz hodnika, ne vidim ni lica tim ženama...siluete u mraku. Razmišljam dal da idem u wc...jer nisam išla od onog... nemilog događaja. ...znaš onda kad sam upropastila wc...Dolazi neka sestra i dere se šta smo navalile na te sokove...nego ajd na noge pa da probate u wc...Ko uspe da piški prebacuju ga u sobu sa bebčetom.To je valjda neka nagrada... Smenjujemo se jedna, pa druga, pa treća....Ove dve ništa, ja nekako piškim..Prijavljujem gaduri da sam piškila i ona kaže da pakujem stvari jer me prebacuju u sobu sa bebom...Već je skoro jutro, 4h, sviće. Dolazim u 5-krevetnu sobu, koja gleda na neke stare zgrade...sve žene spavaju, bebčići se meškolje u krevetićima...Smeštam se na krevet...i zaspah...sama...bez tebe...Obećali su mi da ćeš tu biti...pored mene...uskoro...
EPILOG ove priče jeste da sam te čekala ceo naredni dan i da sam te dobila posle dramatične potere za bebom br 5 ili 8. (neka greška oko broja napisanog na krevetu, tj. na tvojoj rukici). Od te večeri 17. jula nismo se razdvajale... nikad više....nisam htela nikom da te ostavljam...jedva si u vrtić pošla...ok lažem... prvi put smo se razdvojile kad si otputovala za Božić u Kruševac 2003. god jer sam tad bila trudna sam Majom....Eto tako je izgledao taj dan (ti dani), 16.jul 1998. god...Dan kad si se ti rodila...pre 19.godina, a ja postala majka.......
Bilo je baš zabavno...Volim te Belka moja do neba i nazad i 100 puta ukrug i do Jupitera i Neptuna...i do kraja Mlečnog puta...i neka ti je srećan ovaj dan i svi dani budući...
To Infinity ...and Beyond...
Tvoja majka Djanx
I tako...dođem ja kući...Pre toga svratimo u prodavnicu da kupim sok od jabuke (divan neki sok, kao granny smith, marke Golf) i sok od borovnice (nekad su bili pravi sa 30% voća i od njih nisi povraćao), plazmu keks...i 4 paketa mrežastih uložaka. Spakujem sve u zelenu torbu i stavim u hodnik da me čeka. Ujutru, 16. jula oko 5h nešto me probudi...Otad oka nisam sklopila...Kad se razdanilo, oko 9h, kažem Martinu da ide da mi kupi prazan burek- jel te da jedem nešto ljudski....pa da krenemo u „Front“. Oko 10h dođosmo tamo. Čim su čuli da mi je termin bio 4. jula, odvedoše me pravo u presvlačionicu da obučem spavaćicu i pravac u sobu na sređivanje (bikini depilacija...klizma i sl). Martin osta’ sam i tužan. Ne zna ni sam gde da pođe....Da li da čeka ili da ide kući? Kažem mu da ide kući. Nemamo nikakve mobilne telefone, jedini kontakt će biti telefonska govornica koja se nalazi na par mesta u bolnici. Proveravamo sitninu da li ću imati da ubacim u telefonski aparat. Pozdravljamo se i on sa suzama odlazi kući sa mojom ogromnom roze trenerkom i belom majcom.Te dve stvari nisam skidala od 6 meseca...ok i onu haljinu do poda ..teget sa belim radama... Papuče, marke Fila, na čičak, ostaše sa mnom. To su papuče u kojima sam bila poslednja tri meseca, jer ništa drugo na noge nisam mogla da obujem. Imala sam stravične otoke i nekih 96 kg (mada mislim da je bilo i više, ali to je poslednja kilaža merena početkom jula).
U nekoj prijemnoj sobi uzimaju mi sve podatke. Ko sam, odakle sam, telefon kućni...Sestra mi kaže da oni javljaju po završetku porođaja šta i kako je prošlo...Stegla mi se knedla u grlu...Kako će sve ovo proći???...U sobi za sređivanje pitaju me kad sam poslednji put jela i koliko sam pojela, količinski... Kažem (slažem) da sam samo „malo“ nešto pojela...jutros, (samo 250 g masnog praznog bureka i jogurt). Već je 12 sati, središe me, da ne kažem gde, i daju mi klizmu. Posle 5 min dobijam neviđeni nagon za wc-om. Ulećem ko furija sa rolnom papira i iz mene explozija. Pokušavam papirom sebe da sredim, pa nekako i zidove (keramičke pločice i metalna vrata), kad odjednom osetim da je neko navalio na ta ista vrata i pokušava da uđe unutra. Tiho kažem, k’o u javnom wc-u, da je zauzeto...ali taj neko ne odustaje...navalio i ’oće da provali. Levom nogom držim vrata, dok na desnoj cupkam, balansiram, da sve sredim i uljudim, da taj neko ko uđe ne vidi ovo čudo što izađe iz mene. Tek čujem glas starije žene...sinko pusti me da uđem..ja na to kažem da ne može ...zauzeto je...ma pusti me da uđem i sredim...ja na to kažem ...nemojte molim vas... srediću ja...samo mi dajte vremena...Aman dete izlazi ovde žene čekaju na red...Sada već gura da ne mogu da držim više prokleta vrata... odjednom vidim „tetkicu“ koja sa crevom hoće da opere zidove wc-a....Ja kažem dajte meni to crevo ja ću da sredim... ona navaljuje na mene da izađem odmah i ona će ga oprati,...i ja polako kao Mr. Bean kad nešto zgreši izlazim, crvenim u licu od sramote....žene me gledaju u čudu...a tek će tetka, sinko ja ovo svaki dan gledam...meni ovo nije ništa novo...nego požuri više da operem taj klozet da mogu i druge žene da uđu unutra.... OLAKŠANJE...od svega...od tog bureka i jogurta ...od toga što nisam jedina na svetu koja je UPROPASTILA wc u „Frontu“.
U nekoj sobi stariji lekar gleda me na ultrazvuku...kaže jel vam neko rekao za mere?... ja kažem jeste...obim glave 10-ka (tzv. BPD-bipidi) to je u cm....dužina butne kosti (femur) vam je kraći...ja kažem već su mi rekli...i još mu na to kažem...pa neka ima kraće noge...porašće joj...Pričamo o NJOJ...znamo već od 16.04. da je devojčica...Ludim ...šizim..celu trudnoću su mi punili glavu sa raznim veličinama koje ne odgovaraju nedeljama trudnoće....te ovo ne valja...te ono...Te će imati kratke noge...glavu...prsti na rukama jesu tu, nisu tu...bešiku ima-nema....Odvode me do sobe za porođaj. Dobijam krevet br. 7... my lucky number...Spuštam pored kreveta veliku zelenu torbu, tešku jedno 20 kila. Proveravam sat na ruci (stari dobri swatch) da li radi i koliko je sati. Zar je već 15h? Tri sata sam vodila borbu sa pripremom i sjebanim wc-om (ja ga lično upropastila, niko živ više neće kročiti u njega). Dolaze neki lekari..pitaju me kad je termin..ja kao...pa bio je...4. jula...Oni ...u ...pa da mi požurimo sa vama. Kače mi na stomak neki kaiš, (cetege -CTG aparat), slušamo tonove tvoje, tvog srca...Tu su oko 130 otkucaja u minuti...Dobro je...Ajd' da joj probušimo vodenjak, pa da počnemo. Uradiše nešto i iz mene izađe 100l vode. Sad imam sigurno 80 kila...Žena na susednom stolu, br.8, se upravo porađa...Gledam i razmišljam...sledeća sam ja...Rodila je sina...počinje da plače...plačem i ja...od sreće...suviše je emotivno. Daju mi neke silne injekcije...i dalje dolaze mnogi, zapitkuju...ništa se ne dešava...Ovu do mene odvedoše sa bebčetom, dolazi druga žena. Treće joj je dete, porađa se za 15 min...Htedoh opet da plačem, ali vidim da nema poente...u 17h i nju odvedoše...kod mene još ništa...Opet mi daju neke silne injekcije i kažu mi da siđem sa kreveta za porođaj...Gde da silazim sad..pa uskoro ću i ja...Kažu mi da malo prošetam po bloku...Krenem levo ista takva soba i neki porođaji u toku...sve vidiš u GRO-planu---usrah se od straha i brzo se vratim na moj krevet br.7. Što je sigurno, sigurno je...Bolje da se ne muvam mnogo naokolo...Sve nekako izgleda jezivo, ali sa druge strane drži te želja da se ovo sve što pre završi i da idemo kući, nas dve. Dolaze 10-tak lekara, dosta fakultetlija, jedna babica, koja je glavna tu, objašnjava svima da sam ja slučaj „georgine“, trudne 100 god...da nikako neću da se porodim...Kažem da hoću da se porodim, ali da nešto neće...Ma ...ti da ’oćeš, ti bi se porodila...Šta si se stisla dole...Opusti se...A bilo ti je onomad lepo....Ja zgranuta ....Mislim se, idi te svi u peršun, dajte mi neke tablete..neke droge...samo da se ovo što pre završi. U 18h svi me napuštaju, ostajem sama sigurno 45 min. Imam nesnosne bolove...prolazi neki dečkić - lekar i molim ga da mi pomogne da pozove neku sestru, babicu...nekog...On dolazi pregleda me i kaže ...krenulo je...Dolazi ona nadrndana babica i kao sva važna...šta je bilo jel ’oćeš sad da se porodiš...Objašnjava lekaru (BTW i on je student, kaže da je iz Lazarevca) kako neću da se porodim, kako su proveli sate (laže) pored mene njih 20 i da neću....Nemam snage da se objašnjavam...lekar ima dovoljno strpljenja za sve nas...Smiruje babicu i bukvalno je istera napolje. Kaže mi da se smestim kako mi odgovara, pa da počnemo. On će ovo završiti. Mučimo se tako ti i ja jedno sat vremena...I onda izlete iz mene ...tako čupava, krofnasta...Doletoše mnoge sestre...Svi zinuše u glavu...nemam snage da se pridignem.. ali ipak ih nekako pitah... da li je sve ok?...oni, ma sve je u redu nego ima veliku kosu...Bravo majko...evo ti lepotica...Donose te pored mene, na kratko...sa tom čupavom kosom...mekanim obrazima...Sa tim kratkim butkama...3700 teška, 51 duga...krofnica..lolica...Pokušavam da vidim te kratke none...vidim bebu..noge kako treba...mislim se u sebi ...ma jeb’te se svi...dete ko lutka...normalne noge ima...Pogledah na moj swatch sat , tačno 19:55h...tebe negde odvode.......Odjednom mi je jako hladno...Užasno mi se spava.....nešto nije kako treba...onaj student, budući lekar koji me je porodio, me pita da li sam alergična na neke lekove...na anesteziju...ne mogu ništa da kažem...ne mogu reč da izustim...već sam zaspala...Budim se u neko doba...hladno mi je...i dalje ležim na onom stolu, već je mnogo mračno...tebe nema nigde...nema nikog ni pored mene...sama samcijata...Vičem......izvinite ...jel ima nekog....dolazi onaj student... kaže mi da je morao da me uspava i da mi radi hitnu reviziju materice...da mi se posteljica raspala i da sam dosta krvarila....Kaže da je bilo dosta dramatično...Tako je moralo biti...Nemam snage ni da pitam kako se to sve raspalo...jer ću moći opet da budem majka....Ali kažem sebi...dobro je ...živa sam...budna sam...otupela ..ne mogu na noge....Pogledam na sat, ponoć je...Odjednom shvatim da tebe nema nigde...Počinjem da se tresem što od hladnoće...što od straha...Pitam ga gde mi je dete ..on kaže da je dete odvedeno u sobu gde su sve bebe...Počinjem da plačem jer se bojim...Svašta sam o Frontu načula (da kradu decu i sl)...Dolazi neka sestra i reče kako će sad da me prebace u sobu za post porođaje, pa posle jedno 2-3 sata u sobu sa tobom (neki baby friendly program- beba je odmah sa tobom posle porođaja). Odvoze me u neku sobu, tu su još dve žene...bacaju me na krevet i deru se šta sam sve ponela u toj zelenoj torbi kad je tako teška....Gunđaju i izlaze iz sobe...Čujem kako kažu...da ne razumeju šta će nam tolko hrane i sokova, jel će da pocrkamo od gladi i žeđi...Ma...neću da kažem ništa...Samo vi kenjajte...Čim su otišle, ja polako ustajem...dobauljam do moje torbe i nađem plastične čaše, sipam onaj sok od jabuke, nisam ništa pila skoro 24h (od onog jogurta u 9h), čujem neko iz sobe mi kaže...sestro slatka daj malo i meni...umreh od žeđi...sipam njoj i još jednoj...U sobi je mrkli mrak, samo neko svetlo dopire iz hodnika, ne vidim ni lica tim ženama...siluete u mraku. Razmišljam dal da idem u wc...jer nisam išla od onog... nemilog događaja. ...znaš onda kad sam upropastila wc...Dolazi neka sestra i dere se šta smo navalile na te sokove...nego ajd na noge pa da probate u wc...Ko uspe da piški prebacuju ga u sobu sa bebčetom.To je valjda neka nagrada... Smenjujemo se jedna, pa druga, pa treća....Ove dve ništa, ja nekako piškim..Prijavljujem gaduri da sam piškila i ona kaže da pakujem stvari jer me prebacuju u sobu sa bebom...Već je skoro jutro, 4h, sviće. Dolazim u 5-krevetnu sobu, koja gleda na neke stare zgrade...sve žene spavaju, bebčići se meškolje u krevetićima...Smeštam se na krevet...i zaspah...sama...bez tebe...Obećali su mi da ćeš tu biti...pored mene...uskoro...
EPILOG ove priče jeste da sam te čekala ceo naredni dan i da sam te dobila posle dramatične potere za bebom br 5 ili 8. (neka greška oko broja napisanog na krevetu, tj. na tvojoj rukici). Od te večeri 17. jula nismo se razdvajale... nikad više....nisam htela nikom da te ostavljam...jedva si u vrtić pošla...ok lažem... prvi put smo se razdvojile kad si otputovala za Božić u Kruševac 2003. god jer sam tad bila trudna sam Majom....Eto tako je izgledao taj dan (ti dani), 16.jul 1998. god...Dan kad si se ti rodila...pre 19.godina, a ja postala majka.......
Bilo je baš zabavno...Volim te Belka moja do neba i nazad i 100 puta ukrug i do Jupitera i Neptuna...i do kraja Mlečnog puta...i neka ti je srećan ovaj dan i svi dani budući...
To Infinity ...and Beyond...
Tvoja majka Djanx
p.s. Ovo je re-post starog posta, na starom blogu. Jest' da nije mesec juli, ali ne želim da mi tekst negde pobegne i zauvek nestane. Zato ga objavih ponovo...
Нема коментара:
Постави коментар