Ušunjala se u naš
život sasvim namerno. Deca su nas dugo vremena terala da uzmemo neku kucu. Mada
smo u to vreme imali i mačora, Brku. Na kraju suprug je prelomio da se deci
uzme pas i počeli smo da većamo o rasi. Svako je imao neku svoju viziju kako bi
ta kuca izgledala. Suprug je hteo dinamičnog i temperamentnog džek-rasel
terijera, deca maltezera ili bišona, a ja sam htela „opet“ nekog dugouhog psa, tipa
bigl ili koker-španijela. Posle izložbe pasa na sajmu, doneta je odluka da se
uzme maltezer. Sad je ostalo još samo gde ga naći??? Krenuli smo da obilazimo
odgajivačnice, spremni i potkovani znanjem o toj rasi. Primera radi, kad se
uzima pas iz većeg legla obratiti pažnju na izgled psa, ako ima neku drugu
boju, koja nije bela, to onda diskvalifikuje psa. Kod maltezera se gleda i
obojenost nosa, mora da bude crn, takođe i obojenost usana, očiju. Ako je nosić
roze... to nije dobro. Ok, možda će pigmentiranost da se desi kasnije, ali u
većini slučajeva neće. Ono što nam se nije svidelo u odgajivačnicama, pored
uslova u kojima žive, jeste taj gde se na svakom koraku vidi kolika je to
komercijala, da se pas što pre proda, kakav god da je. Nema veze što pas ima
anomalije, diskolorizacije i sl. Rešili smo da, ako već kupujemo psa, da on(a) bude iz porodice. Tako naletimo na oglas gde se prodaje pas, u stanu,
od majke te i te i oca tog i tog, komšije maltezera. Dogovorili smo se da bude ženka, jer smo već
imali iskustvo sa njima, ne bojimo se teranja i sl. Otišli, pogledali je, ugovorili preuzimanje psa ujutru, jer je bilo već kasno, pa da se ne
istraumira od nove sredine. Mali tromesečni čupavi smotuljak. Na prvu loptu nas
je kupila, sramežljiva i nežna, sem kad dohvati krzno na jakni, da ga gricka. Sad
će neko reći, što niste uzeli nekog psa iz azila i da se razumemo nismo mi
stigli iz Pariza, pa sad mora da bude firmiran pas, pudl-dudl. Hteli smo psa, ali
hteli smo i deci da udovoljimo. Mogli smo i neko pašče da udomimo sa ulice, ali
ajd sad, kad su deca tako htela. Svako neka bira i nek radi kako smatra da treba. Sad mi je i drago što smo ih poslušali.
Prednosti rase maltezer su višestruke. Pas se vrlo malo linja, praktično ništa.
Više dlaka usisavam sa kosa moje dece nego psećih. Pritom dlaka joj je mekana
kao svila. Drugo, veličina psa, možeš ga brate mili u jaknu staviti. Tako je
gospođica redovni putnik po zemlji i svetu. Može u avion fino sedeti sa nama,
bez problema, jer je mala, ima samo 3 kile. Za ovih sedam godina retko se
razboljevala. Ima svoju hranu, granule koje jede. Ima i nekih mana, recimo
zubalo im brzo strada, jer je sitno. Ne možeš joj dati neku kosku da glođe, kao
recimo što bi dao velikom psu. Ne može da gricka ni manje koske. Sve u svemu,
ako se hrani njenom predviđenom hranom, daješ joj čistu vodu, redovno-godišnje je
vakcinišeš od viroza, besnila i sl. onda ova rasa može poživeti i preko 15
godina. Jednom smo u Knezu sreli deku koji je šetao maltezera starog 17 godina.
Kaže nam deka, star sam ja, a star je i on...idemo tako nas dvojica
polako...ali ženske oseća, možda ih ne vidi i ne čuje dobro, a nema ni zube,
ali pas-deka zna šta je ljubav...
I tako...mi volimo našu čupavicu već sedmu godinu. A ta
količina ljubavi baš i nije normalna. Kad je mazimo i tepamo ili pričamo, skroz
se pogubimo...Verovatno gdjica misli da smo skroz skrenuli s uma. A kako da je čovek ne voli? Te mile oči...
naša čupavica
kad se vozi na bicikli
kad slavi Novu godinu
kad čeka da joj torta uleti u usta
