Ready or not

Malopre sretoh koleginicu sa fakulteta. O kako smo se jedna drugoj obradovale...Nismo se videle godinama. Proćaskasmo malo šta ima...šta nema...i pita me –„ajmo negde na kafu“. Jooj ...stvarno žurim (istina je)...treba detetu da odnesem neku kopiju rada za takmičenje...a  i „matorci“ me čekaju da im tražim neki aparat na internetu. „E baš mi je žao, ja mislila da skoknemo na kaficu da se ispričamo“ –kaže ona... Jao i meni je žao...'ajd' dogovorićemo se neki drugi put. I tako...odletim još do posluge i stvarno do kuće.

Ali, čim sam ušla u kuću, skidam jaknu i primetim sa leve strane veliku okruglu belu fleku, neku mrlju, ko izbljuvak mleka...ok velim, ništa strašno. Skidam stare iznošene dečje Puma duboke patike (stvarno su mi jako udobne, zato ih i nosim, majke mi) i pogled mi pada na donji deo trenerke koji posred levog kolena ima neko nes(p)retno ušivanje. Dobro, e sad vrhunac priče je moj duks koji je sav raširen i oko rukava ima neke rupe...Da ne kažem dok sam skidala kapu da mi se kosa razletela od elektriciteta do plafona. 

I pomislih...pa gde ćeš ti jadna grdna, kakav kafić i kakva kafa...Nećeš ti niđe. 

I sad se ja pitam, a pitam i druge šta činite za sebe??? Dok tako gradom jurcate završavate poslove i obaveze, gde ste tu vi?

Kad ste zadnji put obrijale noge? 

Kad ste zadnji put stredile nokte na nogama, ne daj bože namazale nekim crvenim lakom??

-  A ha...znam to samo leti radite kad se uvučete u sandale....

- Ženo(e),  aman,  neka padne neko sređivanje.  Mi,  žene, domaćice, besposličarke, u stalnoj trci sa vremenom često zaboravimo na sebe. Ne brinemo o svom telu, zdravlju, neke ni o higijeni. A vreme prolazi...godine idu...

Razmišljam pre neki dan, kako je čovek u posluzi pao u nesvest prvo na mene, a potom na pod. Da ne kažem da sam ga jedva pridržala dok je padao. Čovek pade, opruži se, ko sveća. Oči iskolačene, nit živ nit mrtav. Gornja proteza mu viri iz usta...Jedva ga povratismo međ žive...

I tako krenem ja kući i razmišljam o njemu, o životu...ok  kažem sebi, 45-ta ti je...šta znaš jednog dana negde padneš...i sad tu te neko diže, zagleđuje, zaviruje...i onda se setih da nisam depilirala noge i dođem kući, pobacam hranu po frižideru i pravac u kupatilo da se sredim...jer nikad se ne zna...Možda se negde smandrljam,  šta posle narod da kaže za mene. Treba da budemo spremni za sve...

Ready or not you can't hide!!!

I tako...odoh sad naširoko...poenta priče jeste da se dovedem(o)
u red...pa kad me koleginica (sledeći put) pozove na kafu,  a ja da budem u onim novim patikama što sam ih smestila u ormar (a ne da ih čuvam za proleće), trenerku neku novu da nabacim, pod uslovom da bude neki komplet.  Štipaljku da stavim u džep, pa kad skidam kapu,ovu moju čupavu kosu smotam u neku pristojnu punđu...i onda da budem spremna za svaku eventualiju... 

   

         Maybe...some day...