Something Old Something New

Znate ono kad imate gomilu dečjih stvari, preraslih. Ono kad vam žao da ih nekome date, poklonite. E tako moja mlađa ćerka je imala duks iz H&M koji je prerasla i prilično se opirala da ga nekom pokloni. I tako, padne mi napamet da ga sačuvamo nekako i da od njega napravimo jastuče.

Postupak je sasvim lak. Nađete jastuk koji bi odgovarao za unutrašnjost duksa. Rukave isečete i gornji i donji deo duksa ušijete. To je to. Nastade novo mekano jastuče, extra udobno za snežne zimske dane. 

duks je spreman

i jastuk je spreman

proveravam da l' će ući...

...odoše rukavi...

a sad pali mašinu i nek ušivanje počne....

evo ga jastuče...uglavilo se u sredinu...

a tu su i neki stariji primerci jastučića...od jeans-a, sivi sa karnerom....

novogodišnji kutak

Ready or not

Malopre sretoh koleginicu sa fakulteta. O kako smo se jedna drugoj obradovale...Nismo se videle godinama. Proćaskasmo malo šta ima...šta nema...i pita me –„ajmo negde na kafu“. Jooj ...stvarno žurim (istina je)...treba detetu da odnesem neku kopiju rada za takmičenje...a  i „matorci“ me čekaju da im tražim neki aparat na internetu. „E baš mi je žao, ja mislila da skoknemo na kaficu da se ispričamo“ –kaže ona... Jao i meni je žao...'ajd' dogovorićemo se neki drugi put. I tako...odletim još do posluge i stvarno do kuće.

Ali, čim sam ušla u kuću, skidam jaknu i primetim sa leve strane veliku okruglu belu fleku, neku mrlju, ko izbljuvak mleka...ok velim, ništa strašno. Skidam stare iznošene dečje Puma duboke patike (stvarno su mi jako udobne, zato ih i nosim, majke mi) i pogled mi pada na donji deo trenerke koji posred levog kolena ima neko nes(p)retno ušivanje. Dobro, e sad vrhunac priče je moj duks koji je sav raširen i oko rukava ima neke rupe...Da ne kažem dok sam skidala kapu da mi se kosa razletela od elektriciteta do plafona. 

I pomislih...pa gde ćeš ti jadna grdna, kakav kafić i kakva kafa...Nećeš ti niđe. 

I sad se ja pitam, a pitam i druge šta činite za sebe??? Dok tako gradom jurcate završavate poslove i obaveze, gde ste tu vi?

Kad ste zadnji put obrijale noge? 

Kad ste zadnji put stredile nokte na nogama, ne daj bože namazale nekim crvenim lakom??

-  A ha...znam to samo leti radite kad se uvučete u sandale....

- Ženo(e),  aman,  neka padne neko sređivanje.  Mi,  žene, domaćice, besposličarke, u stalnoj trci sa vremenom često zaboravimo na sebe. Ne brinemo o svom telu, zdravlju, neke ni o higijeni. A vreme prolazi...godine idu...

Razmišljam pre neki dan, kako je čovek u posluzi pao u nesvest prvo na mene, a potom na pod. Da ne kažem da sam ga jedva pridržala dok je padao. Čovek pade, opruži se, ko sveća. Oči iskolačene, nit živ nit mrtav. Gornja proteza mu viri iz usta...Jedva ga povratismo međ žive...

I tako krenem ja kući i razmišljam o njemu, o životu...ok  kažem sebi, 45-ta ti je...šta znaš jednog dana negde padneš...i sad tu te neko diže, zagleđuje, zaviruje...i onda se setih da nisam depilirala noge i dođem kući, pobacam hranu po frižideru i pravac u kupatilo da se sredim...jer nikad se ne zna...Možda se negde smandrljam,  šta posle narod da kaže za mene. Treba da budemo spremni za sve...

Ready or not you can't hide!!!

I tako...odoh sad naširoko...poenta priče jeste da se dovedem(o)
u red...pa kad me koleginica (sledeći put) pozove na kafu,  a ja da budem u onim novim patikama što sam ih smestila u ormar (a ne da ih čuvam za proleće), trenerku neku novu da nabacim, pod uslovom da bude neki komplet.  Štipaljku da stavim u džep, pa kad skidam kapu,ovu moju čupavu kosu smotam u neku pristojnu punđu...i onda da budem spremna za svaku eventualiju... 

   

         Maybe...some day...

Šta da radite dok čekate (na) posao

Ovaj post je namenjen svima onima koji  su iz bilo kog razloga „nezaposleni“. Pod terminom „nezaposleni“ mislim na sve one koji nemaju stalan posao i kaku-taku platu. Postoje razne kategorije satnice poslova. Neko radi 8 sati dnevno, neko 6, neko samo pola radnog vremena, neko sedi kući, neko radi po kući, neko je plaćen za sve te poslove, neko ne dobi ni jedan cvonjak.

Bilo da ste ostali bez posla kao tehnološki višak, bilo da ste otpušteni jer se niste dopali šefu, bilo da neuspešno tragate za poslom, bilo da ste na birou, bilo da od kuće tragate za poslom, bilo da ste potegli sve veze sveta, bilo da ste samo domaćica –NEMOJTE da očajavate. Jeste, „strašno“ je biti bez posla, bez svog dinara. Strašno je da svako jutro počinješ sa istim mislima šta ću i kako...Ali i od goreg ima gore...

Zato reći ću sledeće: prvo i osnovno pravilo nemojte da dangubite.  Jer, ako je neko šampion u dangubi onda sam to ja. Za 45 godina života imam 4 godine (zvanično)radnog staža. Žao mi je sad što sam tako sebe nazvala, jer znam da će drugi odmah to reći za mene, čim čuju moju priču. Radila sam razne poslove, privremene, povremene, na divlje, na dogovor, na ugovor, poslove od kuće, ali mi nije žao ni jednog posla, niti dana. Da mi je neko priznao sav taj rad imala bi ja staža i tri puta više...Ali zato mi je sve  to jedno veliko iskustvo. Zato nek me zovu kako god hoće, jeste to bila jedna dragocena danguba.

Žao mi je što se rad u kući ničim ne može naplatiti. Pod tim mislim na sve moguće radnje pranja, čišćenja, odnošenja smeća, čišćenja dvorišta, lišća, skupljanja kake od kučeta, pranja dečjih guza, sređivanje ormara, sortiranje dokumentacije po folderima, registratorima, sređivanje kućne apoteke, plaćanje računa, brige o ratama za kredit....i tako unedogled...mogu tri dana da nabrajam. 

Tom problematikom se pozabavio i američki internet portal Salary.com, koji je sproveo anketu među više od šest hiljada žena. Studijom je utvrđeno da žene rade u proseku 94 sati nedeljno i da bi, imajući u vidu satnice kućnih pomoćnica i kuvarica, trebalo da zarađuju oko 8.000 dolara mesečno.

Yeah right, kako da NO!!! 

U protekloj godini sam se uverila da obećanja mogu i te kako da me (opet) zavaraju. Obećavaše mi posao iz snova, sa extra platom, ugovorom na tri godine (fixno), a ako se dobro pokažem i duže (samo treba da budem ja ja i da pokažem moje znanje i veštine).  I tako naoružana osmehom i voljom da se maknem od kuće prođe mi cela godina. Završetak 2017. godine sam shvatila da neću više nikog da pitam, neću više ni da se nadam. Rekla sam sebi što si tražila, tražila si,  što si pitala, pitala si. Sad neka posao malo traži tebe. Pa da vidim da l’ će da me nađe.

A da se vratim na suštinu posta. Kad sam rekla da ne dangubite, šta da radite dok vas posao ne nađe. Za početak, napravite veliko spremanje u srcu i duši, pa onda i na telu.  Sve ono što smatrate da je uzaludno, odbacite. Počnite sa nekom novinom. Ako ničeg ne možete da se setite, promenite bar frizuru ili boju kose. Ako kuburite sa viškom kilograma, sada je idealno vreme, dok ne radite, da se dovedete u red. Ako aktivno tražite posao, prečešljajte vaš CV uzduž i popreko i ako ima nekih izmena, dodajte i izmenite.  Ako imate finansijskih mogućnosti krenite na neki strani jezik. Ako imate još više finansijskih mogućnosti onda i otputujte negde. Druge zemlje, drugi ljudi promeniće vašu percepciju i ugao gledanja. A možda i na tom putu vidite neke mogućnosti za poslove koje možete ovde da primenite. Ako se bavite nekim hobijem ili ste stvarno vešti u nečemu, onda sad radite do mile volje. Šijte, štrikajte, crtajte, pravite nešto. Toliko ima mogućnosti za plasiranje raznih proizvoda bilo preko instagrama, facebook-a, blogova.....

Možete, dok naravno čekate da vas nađe posao, da prečešljate kuću uzduž i popreko. Organizujte ormare, pobacajte stare stvari ili ih poklonite. Postoji dobra fora u H&M-u, a to je da donesete dve pune kese starih stvari (ne mora da bude H&M) i dobijete kupon/vaučer sa  popustom  za neku od sledećih kupovina.   Neka je i 5% popust pa što  da ne, jer ipak niko vam neće dati ništa za DŽ. Ako imate nepotrebne knjige ili diskove ili neki komad nameštaja (kao recimo što ja imam  stari dečji krevet) postavite na oglas, prodajte.

Eto, svašta nešto ima da se radi i ni jedan posao ni je zaludan. Ako ima volje, ima i načina. A onda iz toga svega rodiće se mali zilion ideja...

I na kraju uvek pomislim na jadne Jevreje koji su baratali stranim jezicima, raznim veštinama i zanatima (časovničar, zlatar), svirali klavir, violinu...Kad god su se dali u beg, proterivani, nisu morali da pakuju stvari, knjige, svoje znanje su imali u sebi. Mogli su da drže časove klavira, jezika svuda u svetu. Žene su šile, muški opravljali satove i snašli su se.

U znanju je spas. 

Giro di Belgrado

Stvarno ne znam da li je ovaj naš grad lepši zimi, leti, u jesen ili na proleće???? 

Slike govore mille reči…

Nova godina – Nove rezolucije

Kliše, znam šta ćete reći....Samo reči, ali dobro, pošto je ovo kao neki moj planer-dnevnik radova i sl. projekat, ’ajde da i ja iznesem neke svoje predloge, želje, zamisli ili planove  za ovu 2018. godinu.

Ne želim da kažem šta sve želim....želim zdravlja...želim para...već ću reći „planiram“. Tako da planiram u ovoj godini da se „ozbiljno“ pozabavim linijom jer mi se ne sviđa kuda sam krenula. Mora nekako da se pokrenem i da pokrenem ovaj usporeni...hašimoto fucking japanac...metabolizam. Ok je sve što se tiče klope, promenili smo i dodali mnogo toga, ali što se tiče aktivnosti, tu je jedna velika NULA...

Sledeća stvar na kojoj radim, a nastavljam i dalje, se tiče horoskopa. Krajem godine imala sam susret sa jednom ženom koja je od glavne sestre u bolnici u 46.godini postala astrolog. Jel vidite svi da godine nikada nisu prepreka? Jel to vidite?  Pa nisu ni moje...(45)..samo da prevaziđem strah od toga šta, kako, koliko i krećem...Ali, dobro, reče mi  žena da se strpim do marta jer će tada biti povoljnija situacija za mene i za početak nekih poslova-projekata. Mada, lično smatram, kad sam videla planete i opet usrani Saturn da će i ova godina biti vrlo „zanimljiva“. Ali, već sam oguglala sa njim...ništa me ne može iznenaditi, pa ni on gosn Matori mudrac.

Takođe, u ovoj godini više ću se posvetiti i mentalnoj higijeni iliti duhovnoj. Našla sam neke tehnike, metode koje me zaista relaksiraju, od kojih se bolje osećam. Krajem 2017. sam pročitala dosta knjiga na temu ono „Kako da budete uspešniji...ispunjeniji... da živite super život“. E sad, ne znam još sve detalje, pročitala jesam, nešto sam i primenjivala, tu i tamo mi se neko „prikazanje“ dogodilo, ali definitivno ima nešto...Ali prave manifestacije još čekam da mi se dogode. A kad se dogode javno ću nahvaliti ili ispričati šta se sve i kako može u ovom životu.

I na kraju...iskreno se nadam da ću biti još kreativnija i radnija, jer ja stvarno volim da radim, da nešto kreativno stvaram. I kao dete uvek sam nešto petljala, šila...e sad bih volela da naučim da štrikam. Za početak jedan šal da štrikam na ruke, bez igala. Ali, o tom potom, da ne brzam mnogo sa ovim planovima.

Zato svima želim uspešnu i srećnu i kreativno ispunjenu Novu godinu!!!

rezolucije za nju

rezolucije za njega